U Mu­ze­ju sta­re i no­ve umjet­no­sti (Mo­na) na Ta­sma­ni­ji pro­te­klog vi­ken­da otvo­re­na je iz­lo­žba 13 auto­por­tre­ta umjet­ni­ce Ma­ri­ne Abra­mo­vić pod na­zi­vom „Pri­vat­na ar­he­o­lo­gi­ja”.
Sni­mlje­ni u pe­ri­o­du iz­me­đu 1975. i 2002. „por­tre­ti” po­ka­zu­ju umjet­ni­cu ka­ko je­de cr­ni luk, žu­stro če­šlja ko­su, gri­ze za­nok­ti­ce, me­di­ti­ra, ka­ko je da­vi boa i ka­ko le­ži is­pod kri­sta­la, u pli­ća­ku, na­gla­vač­ke...
–Do­bra umjet­nost se ni­ka­da ne stva­ra u stu­di­ju. Do­bru umjet­nost stva­ram u ži­vo­tu, re­kla je Abra­mo­vi­će­va „Gar­di­ja­nu”.
Iz­lo­žba ni­je re­tro­spek­ti­va. Ri­ječ je o kom­bi­na­ci­ji sni­ma­ka ka­da na­stu­pa uži­vo, in­sta­la­ci­ja i vje­žbi nje­nog me­to­da ko­ji pod­u­ča­va u svom in­sti­tu­tu u Nju­jor­ku. Tu su i fo­to­gra­fi­je iz lič­ne ar­hi­ve iz Am­ster­da­ma.
–Ka­da raz­mi­šljam o svom ži­vo­tu, ra­nim ra­do­vi­ma, uvi­jek kao mlad umjet­nik na­u­či­te da mo­ra­te da ima­te stil ko­ji tre­ba da pra­ti­te, od­re­đe­nu li­ni­ju. Ali ja to ni­sam ra­di­la. Uvi­jek sam ima­la ogrom­nu po­tre­bu da ra­dim ne­što dru­ga­či­je. Ne­ke stva­ri su dje­lo­va­le pot­pu­no na­su­mič­no. Ni­sam zna­la šta da ra­dim. Ali sa­da, 45 go­di­na ka­sni­je, sve ima sa­vr­še­nog smi­sla, ka­že Abra­mo­vi­će­va i is­ti­če da je od­luč­na da se od­u­pre no­stal­gi­ji.
– Pro­mi­je­ni­la sam to­li­ko ku­ća i mje­sta gdje sam ži­vje­la, mi­je­nja­la sam ih kao ča­ra­pe. Ne­mam tu ap­so­lut­nu ve­za­nost. Za mog bra­ta, spa­va­nje u dru­gom kre­ve­tu na od­mo­ru je ka­ta­stro­fa. Ja, pak, mo­gu da spa­vam is­pod ovog sto­la ili u ho­te­lu sa pet zvje­zdi­ca. Sve­jed­no mi je.
Naj­va­žni­ja mi je ide­ja da sam na pra­vom mje­stu u pra­vo vri­je­me, ka­že Abra­mo­vi­će­va.
Tre­nut­no, to mje­sto je Austra­li­ja gdje je pri­je 30 go­di­na se­dam mje­se­ci bo­ra­vi­la sa ple­me­ni­ma Pi­tjan­tja­tja­ra i Pin­tu­pi u Za­pad­noj pu­sti­nji.
–Is­ku­stvo je bi­lo tran­sfor­ma­tiv­no.To je po­slu­ži­lo kao osno­va za mo­ju umjet­nost. Ide­ja ov­dje i sa­da. Jer nji­ho­vo sa­nja­nje i pri­če ni­su ne­što što se de­ša­va u pro­šlo­sti ili u bu­duć­no­sti. To se uvi­jek de­ša­va. Uvi­jek i sa­da. Ista stvar je i sa umjet­no­šću ba­zi­ra­nom na vre­me­nu. Ona je ne­ma­te­ri­jal­na. Je­di­no što se ra­ču­na je­ste sa­da­šnjost, na­vo­di Abra­mo­vi­će­va.
Slič­nu lek­ci­ju, ali na dru­ga­či­ji na­čin na­u­či­la je, ka­že, od mo­na­ha sa Ti­be­ta i od ša­ma­na iz Bra­zi­la.
Pro­fil i pri­stup Ma­ri­ne Abra­mo­vić pro­mi­je­nio se po­sled­njih go­di­na od avan­gard­nog umjet­ni­ka ko­ji se si­je­če, iz­glad­nju­je i ugro­ža­va do ne­ke vr­ste du­hov­ne ku­me (iako se gro­zi tog na­dim­ka) po­zna­tih po­put Lej­di Ga­ge ili Džej Zi­ja, ali i obič­nih smrt­ni­ka ko­ji su str­plji­vo če­ka­li da vi­de ne­ka nje­na iz­vo­đe­nja u Mu­ze­ju mo­der­ne umjet­no­sti u Nju­jor­ku ili ga­le­ri­ji Ser­pen­ti­na u Lon­do­nu.
Austra­li­jan­ci će dva pu­ta ove go­di­ne ima­ti pri­li­ku da se upo­zna­ju sa nje­nim me­to­dom. Na iz­lo­žbi u Mo­ni ko­ja tra­je do 5. ok­to­bra, a po­tom u Sid­ne­ju gde će od 24. ju­na do 5. ju­la Abra­mo­vi­će­va bi­ti men­tor mla­dim umjet­ni­ci­ma.
–Za­i­sta vo­lim što se moj rad iz eti­ke­te `umjetn­ost` pre­li­va u sva­ko­dnev­ni ži­vot. Ko god da do­đe – do­ma­ći­ca, po­li­ti­čar, se­ljak, uči­telj ili di­je­te, mo­že da is­ku­si ovaj rad i od­ne­se ne­što ku­ći... ali to­plo se obu­ci­te, jer du­go tra­je, re­kla je ona.
Na pi­ta­nje šta će ra­di­ti ako ci­je­la Kan­be­ra do­đe, Abra­mo­vi­će­va po­se­že za svo­jom tor­bom i va­di aj­ped na ko­me po­ka­zu­je fo­to­gra­fi­je maj­ke, oca i si­na za­tvo­re­nih oči­ju ka­ko se dr­že za ru­ke na nje­nom per­for­man­su 512 sa­ti u Lon­do­nu.
– Lju­di, Bri­tan­ci, ko­ji se do­di­ru­ju. A imam na sto­ti­ne ova­kvih fo­to­gra­fi­ja. Na plat­for­mi su se na­šli do­ma­ći­ca iz Ban­gla­de­šta, lju­di iz Pa­le­sti­ne, ško­lar­ci – svi su bi­li u tom sta­nju, is­ti­če umjet­ni­ca.
Da li su je iz­ne­na­di­le nji­ho­ve re­ak­ci­je?
–Ula­zim u mje­sta u svom ra­du gdje ne­mam ime za njih, to je umjet­nost, ka­že ona.
Na otva­ra­nju iz­lo­žbe u Mo­ni, Abra­mo­vi­će­va je pri­ča­la o ključ­noj ulo­zi umjet­ni­ka.
Ži­vi­mo u te­škim vre­me­ni­ma, vje­ro­vat­no naj­go­rim. Čak i da­laj-la­ma ka­že da ne že­li da se re­in­kar­ni­še. Ma­da, us­put, ka­že da bi se vra­tio kao že­na, a to nam da­je na­du. Ci­je­la pla­ne­ta umi­re. Vla­da­ju glad, ra­to­vi, zlo­či­ni, su­ro­vost, na­si­lje – ne­ma­mo vi­še do­bre da­ne kao što su ih ima­li Se­zan, Mo­ne, Pi­ka­so, da sje­di­mo u pri­ro­di, uži­va­mo u naj­bo­ljem vi­nu, naj­bo­ljoj hra­ni, naj­bo­ljim že­na­ma. Mo­ra­mo da bu­de­mo rat­ni­ci. Da ode­mo gdje je pro­blem i da da­mo od­go­vo­re lju­di­ma. Ra­di­mo, ka­že umjet­ni­ca.Tan­jug


Tri Ma­ri­ne

Umjet­ni­ca ob­ja­šnja­va da u njoj po­sto­je tri Ma­ri­ne. Jed­na je he­roj, ide na sve bez ob­zi­ra na bol. Dru­ga Ma­ri­na je dru­ga­či­ja, du­hov­ni­ja, emo­tiv­na. Pre­vi­še emo­tiv­na. Mo­že non-stop da pla­če. Po­ma­lo je smor. A tre­ća baš vo­li bu­da­la­šti­ne. Vo­li mo­du, da je­de čo­ko­la­du, da bu­de li­je­na, da ne ra­di ni­šta, da iz­bje­ga­va ne­da­će i kon­fron­ta­ci­je. Sve tri su stvar­ne.


Se­dam smr­ti

Tre­nut­no ra­di na pro­jek­tu „Se­dam smr­ti” u okvi­ru kog će je se­dam ve­li­kih re­ži­se­ra (pri­ča se da je Ro­man Po­lan­ski je­dan od njih) re­ži­ra­ti u ulo­zi Ma­ri­je Ka­las ko­ja umi­re u se­dam po­zna­tih ope­ra – Kar­men, To­ska, Ote­lo, Nor­ma, Aida, Ma­dam Ba­ter­flaj, Tra­vi­ja­ta.
Ka­že da je uvi­jek ima­la fik­sa­ci­ju na smrt ali sa­da, sa 68 go­di­na, ka­že da je od­luč­na da pre­o­sta­lo vri­je­me is­ko­ri­sti naj­bo­lje što mo­že. „Se­dam smr­ti” je dio to­ga – Ka­las i Abra­mo­vi­će­va fi­zič­ki li­če, ali je ve­za mno­go du­blja, pi­še „Gar­di­jan”.
Ima­la sam „te­šku” maj­ku, te­ško dje­tinj­stvo po­put nje­nog. Ona je stri­je­lac kao i ja. Uma­lo ni­sam umr­la od slo­mlje­nog sr­ca zbog lju­ba­vi. Ona za­i­sta je­ste, re­kla je Ma­ri­na.
Ono što je Ona­zis bio Ka­la­so­voj, to je Ulaj Abra­mo­vi­će­voj. Dvo­je umjet­ni­ka je 12 go­di­na ži­vje­lo i ra­di­lo, ali su se ko­nač­no raz­i­šli – na spek­ta­ku­la­ran na­čin – ta­ko što su tri mje­se­ca sa su­prot­nih kra­je­va pre­la­zi­li Ve­li­ki ki­ne­ski zid i na­šli se u sre­di­ni. Po­no­vo su se vi­dje­li to­kom nje­nog per­for­man­sa „Umjet­nik je pri­su­tan” u Mo­ni.
Snim­ci sa tog su­sre­ta hit su na Ju­tju­bu a ne­ki nji­ho­vi ra­do­vi pri­sut­ni su i u Mo­ni.
– Svi ima­ju ne­ku svo­ju lju­bav­nu pri­ču. Tog tre­nut­ka, ka­da je taj tip sje­dio is­pred me­ne, cio ži­vot mi je pro­šao kroz gla­vu. Za­bo­ra­vi na ovaj ži­vot, za­bo­ra­vi na ovaj per­for­mans. To je bi­la či­sta ljud­ska emo­ci­ja. I zbog to­ga svi re­a­gu­ju na nju. To je per­for­mans ko­ji se pre­lio u ži­vot, ka­že Ma­ri­na Abra­mo­vić.